Kinesko zaustavljanje uvoza soje iz SAD verovatno će preplaviti Evropu jeftinim zalihama, ali kratkoročni dobitak bi mogao da zaključa blok u dublju strukturnu zavisnost od male grupe izvoznika.

Kako se trgovinski rat između SAD i Kine pogoršava, Peking je obustavio uvoz američke soje, prebacujući svoje snabdevanje u Brazil. Ovaj potez je ostavio američke proizvođače soje – mnogi sa sedištem u republikanskim uporištima – sa ogromnim viškom, jer je izvoz u Kinu pao sa 10 milijardi evra u 2024. na nulu u 2025. godini.

Prema novom okvirnom sporazumu o trgovini sa Vašingtonom, Brisel se obavezao da će olakšati uvoz američke soje. Trenutna prekomerna ponuda SAD omogućava EU da to učini po niskoj ceni – slično kao što je to učinila 2018. godine, kada je Kina prvi put uzvratila na američke tarife na čelik ciljajući američku soju.

EU je u velikoj meri zavisna od uvoza soje za svoju stočarsku industriju. Između jula 2024. i juna 2025. godine, kupila je 14,5 miliona tona soje i 20,1 milion tona sojinog brašna (nusproizvod koji se koristi za stočnu hranu), uglavnom iz SAD i Brazila.

Ali, dok evropski poljoprivrednici sada mogu imati koristi od jeftinije soje, taj trend „može postati loš potez na duge staze“, rekao je Olivije Antoan, francuski istraživač i autor knjige o geopolitici soje.

Niže cene uvoza verovatno će naštetiti sektoru soje u EU, koji se već bori da se takmiči na međunarodnom nivou, sa prinosima koji su i dalje daleko ispod prinosa globalnih konkurenata.

Na primer, u Francuskoj „proizvodnja soje u proseku iznosi jednu tonu po hektaru, u poređenju sa 3,5 tona po hektaru u Brazilu“, primetio je Antoan.

Iako je Peking pokazao da „može reći ne SAD“, blok ostaje „strukturno zavisan“ od nekolicine izvoznika soje u Severnoj i Latinskoj Americi, tvrdio je Antoan, ukazujući na ishranu bloka koja se zasniva na uvoznoj soji i koja je pretežno zasnovana na mesu.

„Potrošnja mesa u Evropi jednostavno ne bi postojala bez soje“, rekao je on.

Zavisnost Evrope od soje datira još iz perioda posle Drugog svetskog rata, kada je uvoz – prvo iz SAD, kasnije iz Brazila – doprineo rastu stočarske industrije na kontinentu.

Kina je takođe u velikoj meri zavisna od soje, kupujući 60% svetske proizvodnje za ishranu svog stočarskog sektora. Ali Peking je „transformisao strukturnu slabost u geopolitičku snagu“, objasnio je Antoan.

Prodor kineskih investicija u Latinsku Ameriku je ključni faktor. Nakon krize iz 2018. godine, Kina je ne samo diverzifikovala svoj uvoz soje, već je i „proširila Nove puteve svile u Južnu Ameriku“, investirajući u ključne kompanije „u svakoj fazi lanca snabdevanja“. Kao rezultat toga, „one sada imaju značajan uticaj u industriji“.

Da bi stvorio radna mesta i obezbedio stabilnost, Peking uvozi sirovu soju i vrši preradu u zemlji. EU, nasuprot tome, uvozi uglavnom prerađenu sojinu sačmu, ostvarujući malo dodate vrednosti.

Za Evropu, dodaje Antoan, „jedina poluga je da li kupiti ili ne kupiti“. Blok „želi da bude normativna sila i da nameće svoje zakone, ali nema uticaja na proizvodnju ili arhitekturu sistema soje“.

Da bi smanjila svoju zavisnost, Evropa bi mogla da traži nove dobavljače poput Ukrajine ili da diverzifikuje trgovinske sporazume sa južnoameričkim zemljama u okviru sporazuma EU-Merkosur, predložio je Antoan.