Globalna trgovina hranom i poljoprivrednim proizvodima uvećala se otprilike pet puta u periodu od 2000. do 2024. godine. Iako je međunarodna trgovina pomogla zemljama da prevaziđu nedostatke u domaćem snabdevanju, veća međusobna povezanost stvorila je i nove ranjivosti – naročito kada poremećaji pogode velike dobavljače ili dovedu do uvođenja restriktivnih trgovinskih politika.
Ekstremni vremenski događaji, uključujući suše, toplotne talase, poplave i oluje, predstavljaju značajan uzrok takvih poremećaja. To koliko efikasno međunarodna tržišta mogu da apsorbuju ove šokove zavisi od njihove sposobnosti prilagođavanja. Najnovije izdanje izveštaja FAO-a (FAO) pod nazivom „Stanje na tržištima poljoprivrednih proizvoda 2026.” (SOCO) istražuje ovu dinamiku na primeru globalnih tržišta žitarica. Koristeći model globalne trgovinske mreže, izveštaj simulira poremećaje u proizvodnji pšenice, kukuruza i pirinča, te procenjuje kako različite mere politika mogu ublažiti ili, pak, pogoršati njihove posledice.
Kada je reč o tržištima žitarica, globalni izvoz je i dalje koncentrisan u rukama relativno malog broja velikih dobavljača, dok mnoge zemlje u Africi, na Bliskom istoku, kao i u delovima Azije i Latinske Amerike, u velikoj meri zavise od uvoza kako bi zadovoljile domaću potražnju (Slika 1). Ovakva koncentracija znači da se šok u proizvodnji, koji pogodi jednu veliku zemlju izvoznicu, može brzo proširiti na šire tržište.
Kako bi se procenili ovi rizici, izveštaj SOCO 2026 razmatra dva scenarija vremenskih šokova. Prvi simulira događaj sličan periodu „Dust Bowl-a” (velikih suša i peščanih oluja) u Sjedinjenim Državama, što dovodi do smanjenja proizvodnje kukuruza za oko 40 odsto, pšenice za 30 odsto i pirinča za 20 odsto. Drugi scenario obuhvata širi šok koji istovremeno pogađa nekoliko velikih poljoprivrednih regiona, što rezultira padom globalne proizvodnje kukuruza za oko 10 odsto, dok proizvodnja pšenice i pirinča opada za po oko 7 odsto. Simulacije pokazuju da efekti ovih šokova ne zavise samo od obima gubitaka u proizvodnji, već i od reakcija vlada i učesnika na tržištu. Zemlje mogu da posegnu za zalihama žitarica kako bi nadoknadile pad uvoza, dok izvoznici mogu da uvedu ograničenja radi zaštite domaćih zaliha, što dodatno sužava međunarodna tržišta i pojačava posledice prvobitnog šoka.
Rezultati ističu važnost saradnje u ograničavanju lančanih efekata. U uslovima saradnje – uz održavanje otvorene trgovine i bez dodatnih izvoznih ograničenja – broj neuhranjenih ljudi raste za 40,1 milion u scenariju „Dust Bowl” (velike suše), odnosno za 162,5 miliona u scenariju šireg šoka u globalnom sistemu ishrane. S druge strane, restriktivne mere politika mogu da pojačaju negativne posledice pada proizvodnje: u pomenutom širem scenariju, ograničavanje izvoza na 75 odsto nivoa pre nastupanja šoka dovelo bi do porasta broja neuhranjenih ljudi za 185,2 miliona – što je oko 14 odsto više nego u slučaju saradnje – uz pogoršanje stanja bezbednosti hrane u 120 zemalja.
Stoga su otvorena trgovina i međunarodna saradnja od ključnog značaja za preraspodelu raspoloživih zaliha i ograničavanje posledica ekstremnih vremenskih događaja. Jednako je važna i transparentnost tržišta. Blagovremene informacije o proizvodnji, zalihama i kretanjima u trgovini – kakve pruža sistem AMIS – mogu pomoći u smanjenju neizvesnosti, doprineti donošenju odluka zasnovanih na pouzdanim podacima i odvratiti od nekoordinisanih mera politika koje nose rizik od dodatnog povećanja tržišne nestabilnosti. S obzirom na to da rizici povezani sa vremenskim prilikama nastavljaju da ugrožavaju globalnu poljoprivrednu proizvodnju, jačanje transparentnosti tržišta i međunarodne saradnje biće od suštinskog značaja za izgradnju otpornijeg globalnog sistema ishrane.