Deset glavnih sindikata u Indiji održava nacionalni štrajk danas, 12. februara 2026. godine. Prema pisanju lista „The Times of India“ , očekuje se da će učestvovati oko 300 miliona ljudi (30 krura).
Protesti poljoprivrednika počeli su u novembru 2026. godine protiv tri nova poljoprivredna zakona, dobivši podršku nekoliko opozicionih lidera u parlamentu.
„Ovi novi zakoni o poljoprivredi, usvojeni u parlamentu na drsko antidemokratski način bez strukturirane debate i glasanja, ugrožavaju bezbednost hrane u Indiji, potkopavaju indijsku poljoprivredu i naše poljoprivrednike, otvaraju put za ukidanje minimalne podržane cene (MSP) i stavljaju indijsku poljoprivredu i tržišta na milost i nemilost multinacionalnih agrobiznis korporacija i domaćih konglomerata“, naveli su poslanici u saopštenju.
Nakon što pregovori sa vladom nisu dali rezultate, vođe protesta pozvale su na „Barat Bandh“ – obustavu rada širom zemlje. Štrajk je podržalo deset poljoprivrednih i industrijskih sindikata, kao i predstavnici energetskog sektora. Očekuje se da će se pridružiti i radnici iz bankarskog, osiguravajućeg i transportnog sektora, koji će obustaviti rad na 12 sati u znak podrške protestu.
Pored zahteva za ukidanje tri poljoprivredna zakona — Zakona o trgovini poljoprivrednim proizvodima (promocija i olakšavanje), Zakona o sporazumu o osiguranju cena i poljoprivrednim uslugama (osnaživanje i zaštita), kao i izmena Zakona o osnovnim proizvodima — demonstranti su proširili svoje zahteve i uključuju ukidanje četiri zakona o radu, Zakona o električnoj energiji i Zakona o semenu. Takođe pozivaju na vraćanje starog penzionog sistema i uvođenje zakonske minimalne zarade.
Situaciju je dodatno zakomplikovao nedavno zaključeni trgovinski sporazum između Indije i Sjedinjenih Država. Poljoprivrednici se plaše da bi niže uvozne carine mogle dovesti do jeftinijeg uvoza i negativno uticati na domaće proizvođače.
Dnevni osvrt na tržište – Info Tim 12.02.2026. Za više Informacija morate biti registrovani lli ulogovani.
Dnevni osvrt na tržište – Info Tim 11.02.2026. Za više Informacija morate biti registrovani lli ulogovani.
Početkom 2026. godine, tržište pšenice u EU – sa Rumunijom u središtu – ulazi u osetljivu fazu gde se podrška cenama od nižeg ruskog izvoza sudara sa rastućim pritiscima proizvodnje i troškova. Poremećaji u regionu Crnog mora izazvani vremenskim uslovima već su promenili trgovinska očekivanja, dok je potražnja pre Ramazana dodala kratkoročni optimističan ton tržištu.
Rumunska pšenica za mlevenje (12%) trenutno se trguje oko 238 USD/mt FOB Konstanca, što odražava i manju dostupnost izvoza od strane konkurencije i stabilno interesovanje za kupovinu iz Severne Afrike. Istovremeno, tržište ostaje oprezno: skuplje zalihe i jaka konkurencija iz Južne Amerike i dalje ograničavaju potencijal rasta.
Pored cena, prava tačka stresa je unutar poljoprivredne ekonomije. Brzo rastuće zakupnine zemljišta, viši troškovi energije i sve veće cene inputa sužavaju marže i primoravaju poljoprivrednike da preispitaju odluke o sadnji. Ovaj članak objašnjava zašto pritisak na troškove, a ne samo prinos, može postati ključni pokretač ponašanja na tržištu 2026. godine.
Za setvu 2026. godine ruski proizvođači su u potpunosti obezbedili semenski materijal. Tako će biti proizvedeno 42,9 hiljada tona semena suncokreta — ova količina pokriva 97% potreba tržišta, procenili su eksperti udruženja „Nacionalni semenski savez“ tokom konferencije za štampu. Prema njihovim proračunima, za setvu kukuruza ove godine potrebno je 80 hiljada tona semena, domaći proizvođači će obezbediti 68 hiljada tona — što je faktički 85% potreba. Kompanije će biti u potpunosti obezbeđene domaćim sojinim semenom.
Izvršni direktor Nacionalnog udruženja proizvođača semena kukuruza i uljanih kultura Mihail Samus je istakao da su u poslednjih pet godina na ruskom tržištu semena nastale značajne promene, barem kod pojedinih kultura. „Kada govorimo o udelu domaćih semena na našem tržištu, semenom zimske pšenice ruske proizvodnje smo obezbeđeni skoro 100%, dok je u segmentu jarke pšenice prisustvo stranih semena prilično značajno“, podelio je on. Ipak, ekspert je naglasio da uglavnom strane sorte koriste proizvođači žitarica u evropskom delu Rusije, dok preduzeća u Povolžu, Južnom Uralu, Sibiru i Jugu više vole proizvode domaće selekcije. Razlog je što je u poslednjih godina klima u evropskom delu Rusije postala toplija, nivo poljoprivredne proizvodnje u toj zoni se povećao, pa su tamo tražene strane sorte intenzivnog tipa — one selekcije koja je razvijana u Istočnoj i Zapadnoj Evropi.
Što se tiče pivarskog ječma, ruski selekcionari ranije nisu mnogo obraćali pažnju na ovu poziciju, jer su na tržištu dominirale strane pivarske kompanije koje su više orijentisane na sorte ječma zapadne selekcije. „Sada se situacija počinje popravljati. Prošle godine započeta je zajednička saradnja kompanije „Baltika“ sa FIC „Nemčinovka“ i Kubanskim državnim agrarnim univerzitetom. Zadatak je da se stvore domaće sorte pivarskog ječma koje bi svojim kvalitetom odgovarale potrebama kompanije „Baltika“. Ali, imajući u vidu da je ona lider u industriji i da odražava stav drugih pivara, te sorte će biti tražene i od strane drugih kompanija“, smatra Samus.
Udeo tržišta sojinih semena domaće selekcije u 2025. godini dostigao je već 65%. Pri tome, skoro sva sojina semena koja se koriste u ruskim poljoprivrednim gazdinstvima su semena koja su uzgajana i pripremljena u Rusiji, dodao je Samus. Udeo semena suncokreta domaće selekcije prošle godine iznosio je oko 55-60%, što je skoro dvostruko više u odnosu na 2023. godinu, a šećerne repe 18%. Pri tome je, naglasio je Samus, prošle godine domaćim hibridima zasejano 30% površina pod ovom poljoprivrednom kulturom. Za 2026. godinu proizvedeno je još više ruskog semena šećerne repe. „Glavna prepreka u razvoju proizvodnje ruskog semena šećerne repe bio je oprezan pristup velikih holdinga prema kvalitetu genetskog potencijala domaćih hibrida šećerne repe. Ali 2025. godina je pokazala da su njihove bojazni po mnogim pozicijama i regionima neosnovane“, podelio je ekspert. Pri tome u našoj zemlji već postoji konkurencija na tržištu proizvođača semena šećerne repe.
Dnevni osvrt na tržište – Info Tim 10.02.2026. Za više Informacija morate biti registrovani lli ulogovani.
Dnevni osvrt na tržište – Info Tim 09.02.2026. Za više Informacija morate biti registrovani lli ulogovani.
Nedeljni osvrt na tržište – Info Tim od 02.02.2026. do 06.02.2026. Za više Informacija morate biti registrovani lli ulogovani.
(1918–1941)Proizvodnja sirovog opijuma u Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca (Kraljevina SHS, 1918–1929), a kasnije u Kraljevini Jugoslaviji (1929–1941), predstavljala je jednu od najznačajnijih i najkontroverznijih ekonomskih aktivnosti na Balkanu u međuratnom periodu. Gotovo celokupna proizvodnja bila je koncentrisana na teritoriji južne Srbije – današnjoj Severnoj Makedoniji, posebno u dolini Vardara (područje Skoplja, Velesa, Štipa, Kavadaraca, Strumice, Kumanova i Kočana). Ovo je bilo prirodno nasleđe osmanskog doba, kada se mak već decenijama gajio upravo radi dobijanja opijuma.
Glavna oblast proizvodnje i kvalitet opijuma
Uzgoj opijumskog maka odvijao se na oko 14.000 hektara u desetinama opština Vardarske banovine. Klima, rečni nanosi i plodno zemljište doline Vardara činili su ovo područje idealnim za gajenje maka visokog kvaliteta. Jugoslovenski (makedonski/vardarski) opijum bio je među najtraženijim na svetskom tržištu zahvaljujući visokom sadržaju morfina – obično 10–14%, a u nekim slučajevima i preko 16%. Za poređenje, turski opijum imao je prosečno oko 8%, a kineski 3–5%.
Obim proizvodnje i izvoza
U prvim godinama Kraljevine SHS proizvodnja je već dostigla desetine tona godišnje. Rekordna 1928. godina donela je izvoz od 145 tona sirovog opijuma, uglavnom u Nemačku (oko 55%), Švajcarsku (25%) i Francusku (10%). Nakon preimenovanja države u Kraljevinu Jugoslaviju 1929. godine, tržište se dramatično promenilo: glavni kupac postale su Sjedinjene Američke Države. Između 1929. i 1934. američke farmaceutske kompanije (posebno Merck & Co.) otkupljivale su gotovo celokupnu jugoslovensku proizvodnju. Od 1932. godine proizvodnja se stabilizovala na 35–48 tona godišnje, pri čemu je čak 99% išlo u SAD.Ukupno između 1927. i 1939. godine Jugoslavija je izvezla oko 668–688 tona sirovog opijuma u vrednosti približno 386 miliona dinara – iznos koji je u nekim godinama bio ekvivalentan celokupnom godišnjem budžetu Vardarske banovine.
Ekonomski značaj i društveni kontekst
Za seljake u južnoj Srbiji i Makedoniji gajenje opijumskog maka bilo je 5–6 puta isplativije od uzgoja žitarica. Država je u opijumu videla važan izvor deviza i sredstvo za ekonomski razvoj i kolonizaciju „južne Srbije“. U pojedinim periodima agronomi su čak aktivno podsticali uzgoj maka kao profitabilne kulture.
Legalni okvir i državna kontrola
Izvoz sirovog opijuma bio je legalan i regulisan međunarodnim konvencijama (Hag 1912, Ženeva 1925), koje je Kraljevina SHS/Jugoslavija prihvatila. Država je pokušavala da kontroliše promet preko carina, a 1930. osnovano je Privilegovano akcionarsko društvo za izvoz zemaljskih proizvoda (PRIZAD), koje je od 1932. dobilo monopol na izvoz sirovog opijuma (kasnije preimenovano u JUZOP). Unutrašnja trgovina bila je slobodna do kraja 1931, nakon čega su osnovane fabrike za preradu: u Hrastniku (1931) i Skoplju (1936, Jugoslovenska fabrika alkaloida S&F Ognjanović). Dve glavne fabrike 1939. potpisale su kartelni ugovor za zajednički nastup na tržištu.
Ilegalni promet i međunarodni pritisci
Već krajem 1920-ih pojavili su se ozbiljniji slučajevi krijumčarenja – procenjuje se da je oko 8–10 tona godišnje završavalo na crnom tržištu. Deo opijuma ilegalno se prerađivao u morfin i heroin, što je izazivalo sve veće pritiske Lige naroda i posebno Sjedinjenih Američkih Država, koje su imale strogu prohibiciju opijata. Jugoslavija je u nekim periodima pokrivala i do 43% svetskih potreba za opijumom i heroinom, zbog čega je u međunarodnim krugovima ponekad nazivana „balkanskom Kolumbijom“.
Zaključak
U celokupnom periodu Kraljevine SHS i Kraljevine Jugoslavije (1918–1941) ozbiljna komercijalna proizvodnja opijuma bila je ograničena na dolinu Vardara u južnoj Srbiji (današnja Severna Makedonija). U užoj Srbiji, Vojvodini i drugim delovima zemlje mak se gajio isključivo za seme i ulje. Država je opijum doživljavala kao ekonomsku priliku, ali rast ilegalnog prometa i međunarodni pritisci doveli su do tenzija koje su eskalirale uoči Drugog svetskog rata. Posle 1941. godine, sa okupacijom i kasnijim posleratnim promenama, ova epizoda u istoriji Balkana trajno je završena.
